OTAC:
-“Kad se večeras vratiš majci, daj joj ovu kovertu i reci joj da budući da ti je sada 18 godina, ovo je posljednji ček koji će ikada vidjeti od mene za alimentaciju. Tada se odmakni i promatraj izraz na njenom licu.”
KĆERKA
-“Mama, otac me je zamolio da ti predam ovu kovertu. Rekao je da ti kažem da budući da sam sada napunila 18 godina, ovo je zadnja isplata alimentacije koju ćeš ikada dobiti. A sada bih ja trebala se odmaknuti i promatrati izraz tvog lica.”
MAJKA
-“Idući put kad posjetiš oca, reci mu da nakon 18 godina sam konačno odlučila da ga obavijestim da on nije tvoj otac … a tada se odmakni i promatraj izraz na njegovom licu.”
—————
BONUS:
Glupo mi je drugaricama da kažem da ne želim da im pozajmljujem odeću i obuću jer je skupa. Nisam milioner i ne kupujem mnogo stvari, ali ono što kupim želim da bude kvalitetno i da mi dugo traje pa zato i kupim skuplje. Često mi traže da im pozajmim i da zauzvrat ja mogu od njih da pozajmim šta hoću, čak žele nekad i da im poklonim neku svoju krpicu u zamenu za njihovu. Znam da će ovo zvučati umišljeno, ali ja ne želim od njih da pozajmljujem stvari sa buvljaka a da oni od mene zauzvrat pozajmljuju čizme i odeću koja je koliko i njihova plata.
Ne daj Bože da iskusi iko to što sam ja, da mu rođen sin umire na rukama i da ne možete da mu pomognete. U sinovim očima ja sam bio supermen koji uvijek sve može sve da sredi, tata je najhrabriji i najjači govorio je. Čak i tada me bespomoćno gledao kao da očekuje da će tata opet sve da sredi i da mu pomogne. Bio je spokojan uprkos bolu jer sam ja bio tu. Žao mi je sine, žao mi je i sebe i žene, žao mi je sve djece koja tako završe. Superheroji ne postoje u našem svijetu ali nadam se da postoje tamo gdje si ti sada sine moj, nadam se da postoji neko bolji od mene ko može da te sačuva i zaštiti tamo na nebu. Žao mi je. Mnogo te voli tata.
Neko veče šetam sa djevojkom. Mrak, sitni sati, nigdje nikog. Preko puta primijetimo da se neka djevojka pokušava otarasiti od nekog siledžije. Bez razmišljanja dotrčim, puknem mu dva šamara i otjeram ga. Ta djevojka mi se zahvaljuje, pitam je jel dobro, treba li zvati policiju ili nekog njenog da dođe po nju, ne treba, jel zna ovog tipa, ne zna. Uplakana i sva se trese; pitam je jel treba prevoz do kuće ili gdje već, ne hvala, tu sam blizu. Ipak smo je moja djevojka i ja ispratili do njene zgrade. Rekla je kako moja djevojka može biti sretna što ima takvog hrabrog i odvažnog momka. A moja djevojka… Nakon tri dana razgovora sa svojim roditeljima raskinula je sa mnom, jer su familijarno zaključili da je tada nisam trebao ostavljati samu jer se moglo desiti da nju neko napadne. Da se ova scena ponovi opet bih uradio isto.
Dečko i ja smo studenti, sada već pri kraju prve godine fakulteta. Godinu dana smo u vezi i slobodno mogu reći da mi je to najljepša godina života što zbog njega, što zbog promjene okoline i zajedničkog sazrijevanja. Kad god smo izašli podijelili smo račun i smatram da je to ispravno. Ako on plati u jednom lokalu, ja ću u sljedećem. Da mu ne bih udarila na ego, dam mu novce i plati. Studenti smo i roditelji nam oboma daju džeparac i ne vidim razlog zašto bi isključivo on uvijek morao plaćat.
