Piše: Vuk Drašković (specijalno za Antenu M)
Pre 16 godina, 21. maja 2006, bio sam ministar spoljnih poslova zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Čestitao sam Crnogorcima referendumsku pobedu i obnovu državne nezavisnosti. I, javno, zastrepeo od svega što, zbog odlaska Crne Gore, čeka Srbiju. Zašto?
Vodio sam Vladinu politiku „evroatlantskih integracija“ samo zahvaljujući podršci Crne Gore, jer se Srbija, uprkos i njenom tadašnjem evroatlantskom opredeljenju, protivila gotovo svemu. Hapšenju optuženih za ratne zločine, demontaži KGB-ovskih službi bezbednosti, Partnerstvu za mir, sporazumima sa NATO alijansom, priznanju kosovske stvarnosti, osudi državnog terorizma Miloševićeve kamarile, priznanju strašnog masakra u Srebrenici…
Crna Gora je vukla i pokušavala da i brod Srbije izvuče iz Miloševićevog krvavog jezera. Crna Gora je bila fenjer u jednom mračnom tunelu.
Crna Gora je danas u NATO alijansi i pred vratima Evropske unije. NATO je put ka Zapadu i čuvar državne suverenosti, a EU je putovanje. Naporno, pa i trnovito, ali bezbedno putovanje.
Šta bi bilo sa Crnom Gorom da nije bilo ubedljive referendumske pobede 21. maja 2006. godine? Danas se to jasno vidi. Njen put ka Zapadu, ka članstvu u NATO savezu i EU, bio bi nemoguć. A verovatno bi, poput Ukrajinaca i Ukrajine, i Crnogorci i Crna Gora bili proglašeni za „istorijsku grešku“, koja bi se „ispravljala“ bombama i projektilima.
Uvek su i svuda izuzetne ličnosti davale pečat istorijskim događajima. I obnova nezavisnosti Crne Gore, odvezivanje države od mitova i zabluda iz prošlosti, okretanje Crne Gore ka zapadnoj civilizaciji i članstvo u NATO savezu, nose neizbrisivi pečat Mila Đukanovića.
Znaju ovo, naravno, i svi oni, a nije ih malo, ni u Crnoj Gori i van nje, koji bi da ponište referendum od 21. maja 2006, pa im je Đukanović i danas glavna meta. Tu metu nisu uklonili 2016, uz pomoć ruskog i srpsko-ruskog KGB-a, a propala je i namera da se popovima, kad je to već bilo neizvodljivo topovima, ruši nezavisna, natovska i evropska, Crna Gora.
Izvor: AntenaM
