Knjiga ”Smeh pod vešalima” tematizuje deo najnovije istorije (kraj devedesetih godina prošlog veka), kad je sistematski državni terorizam doveo zemlju do toga da se međunarodna zajednica, uprkos svim prethodnim naporima da posreduje u traganju za mirnim rešenjem ipak opredelila za intervenciju, i Milošević i NATO smatrali su da neće trajati duže od desetak dana.
Piše: Sonja Biserko
Dragi Rade, zahvalni smo ti što si nam podario ovu knjigu. Ona nas vraća u vreme koje bismo intimno možda želeli da zaboravimo. Međutim, moramo ga se sećati. To je i naša obaveza jer posledice živimo još uvek.
Knjiga „Smeh pod vešalima“ tematizuje deo najnovije istorije (kraj devedesetih godina prošlog veka), kad je sistematski državni terorizam doveo zemlju do toga da se međunarodna zajednica, uprkos svim prethodnim naporima da posreduje u traganju za mirnim rešenjem ipak opredelila za intervenciju; i Milošević i NATO smatrali su da neće trajati duže od desetak dana.
Knjiga „Smeh pod vešalima“ dolazi u trenutku kad su pred Srbijom ponovo postavljena sudbinska pitanja, a od odgovora na njih zavisi u kom pravcu će ona dalje. Ni 20 godina nakon dramatičnih događaja na Kosovu Srbija nema ni hrabrost ni spremnost da adekvatno odgovori i razreši kosovsko pitanje. Ona se opet oslanja na Rusiju, ali ovog puta Rusija vešto instrumentalizuje Kosovo radi vlastitih interesa.
Činjenica da je Kosovo bilo prostor najduže državne represije u novijoj istoriji Balkana, te da je po svojoj kompleksnosti i inače bilo problem za međunarodnu zajednicu, dodatno je delovala frustrirajuće na međunarodnu zajednicu i sve njene pokušaje da nađe adekvatno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane.
Prvi sukobi su počeli početkom januara i februara. Masakr 58 albanskih civila u selu Prekazu u februaru 1998. je presudan događaj za dalju eskalaciju rata. Tokom nekoliko meseci sukobi su doveli do oko 500.000 izbeglica, više od polovine interno raseljenih. Mnoge od ovih izbeglica vratile su se svojim kućama nakon potpisivanja sporazuma Holbruk-Milošević. Oslobodilačka vojska Kosova je skoro razbijena u napadu na Orahovac.
Sporazum Holbruk-Milošević iz oktobra 1998. godine je najverovatnije predstavljao poslednju šansu za mirno razrešenje krize. Shvativši da međunarodna zajednica nije očekivala sukob do proleća i verujući da verovatno i ovako neće doći do intervencije, Milošević je počeo da gomila snage, i, još jednom, doveo međunarodnu zajednicu pred svršen čin.
Sazivanje konferencije u Rambujeu osudila je cela politička scena Srbije. Reagovanja u Srbiji na ponudu u Rambujeu jasno su pokazivala da srpska strana nije spremna na pregovore, ne samo režim, već i veći deo opozicije. Iz atmosfere koja je prethodila bombardovanju sticao se utisak da postoji spremnost za suprotstavljanje bilo kakvom nametanju rešenja, a bila je očita i spremnost za suprotstavljanje NATO intervenciji.
Ta vrsta arogancije nalazila je svoje utočište u nerazumnom podsticanju određenih krugova u Rusiji na prihvatanje izazova, očigledno sa procenom da će takva avantura dovesti NATO do kolapsa, što bi Srbiji obezbedilo poziciju moralnog pobednika.
Naime, ruska solidarnost sa Srbijom oko Kosova navela je Srbiju da očekuje rusko vojno angažovanje.
Prolongiranje intervencije na više od dva meseca bila je emotivno teška za Zapad, ali i za Rusiju. Posredničku ulogu u zaustavljanu intervencije odigrao je Viktor Černomirdin, bivši premijer i direktor Gasproma.
Ruska histerija je možda najbolje opisana u vodećem moskovskom listu Nezavisimaja gazeta (25. mart 1999) koji je objavio da se nada da će akcija na Kosovu pokrenuti „kolaps američke globalne imperije“ i da je u interesu Rusije da pusti „Sjedinjene Države i NATO da sa svojim dementnim zapadno i istočnoevropskim članicama zaglibi što je dublje moguće u balkanskom ratu“. Nakon 20 godina ruski predsednik Putin je krenuo u rat sa istom ambicijom.
Pošto je uzeo Kosovo i čitavu zajednicu kosovskih Albanaca za taoce, Milošević je pokrenuo reakciju koju nije očekivao i za koju nije imao odgovor. Miloševićeva odluka da odbaci sporazum iz Rambujea je konačno prisilila snage NATO da definišu prirodu sukoba koji je progonio jugoistočnu Evropu čitave protekle decenije. Po prvi put ih je Zapad jasno prepoznao kao seriju srpskih agresivnih ratova i osvajanja.
Međutim, namera Beograda da se proteraju Albanci bila je očigledna i dokazana je pred Haškim tribunalom. Jedan od svedoka bio je i Ratomir Tanić, koji je bio u brojnim delegacijama koje su pregovarale sa Albancima. Radovanović citira rečenicu srpskog oficira „kada završimo sa OVK, uklonićemo sve Albance sa Kosova“.
Samo nekoliko dana vazdušnih napada bilo je dovoljno da politička scena Srbije odbaci svoju lažnu masku. Etničko čišćenje kosovskih Albanaca je još jednom demonstriralo besprizornu okrutnost i barbarizam srpske ratne mašinerije. Koncerti i druge manifestacije otkrili su da većina nije spremna da se suoči sa zločinima koji se na Kosovu čine u njihovo ime.
NATO intervencija je nakratko konsolidovala režim i politički vakuum koji je nastao posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma opozicija nije mogla iskoristiti, jer se nije distancirala od vojne i policijske ofanzive na Kosovu. Naprotiv, smatralo se da je tadašnja ofanziva na Kosovu bila uvod u definitivno rešenje kosovskog pitanja tj. njegovu podelu. NATO intervencija i ulazak NATO trupa (KFOR) na Kosovo doveli su u pitanje srpski plan za podelu, a UN rezolucija Saveta bezbednosti 1244 je Kosovo izvukla iz nadležnosti Srbije.
Nažalost, razvoj događaja je takođe pokazao da je demokratska alternativa bila gotovo zanemarljiva. Mediji su postali prva žrtva bombardovanja, a sve informacije su stavljene pod direktnu državnu kontrolu. Objavljivanje vanrednog stanja, kao i uvođenje smrtne kazne, ratnog stanja, delimične mobilizacije, oslobađanje kriminalaca i mobilisanje dobrovoljaca – svim tim merama zatvoreni su svi putevi mogućeg otpora. Podstaknuta divljačkom propagandom i kriminalnim banditizmom, Srbija je tada krenula putem sa kojeg još nije skrenula.
Knjiga Radeta Radovanovića slika to vreme iz jednog specifičnog ugla, izveštača za Radio Slobodnu Evropu, ali i kao oca maloletne dece i komšiluka u novobeogradskom bloku. Uhvatio je atmosferu ne samo političkih elita nego i celog društva. Rade je svojim izveštavanjem stekao ne samo međunarodno poštovanje nego i cele Srbije i, posebno srpskog rukovodstva. Mada su pokušavali da mu podmetnu neke informacije, on je i u situaciji kada je njegov život objektivno bio ugrožen ostao ne samo profesionalac nego i čovek sa čvrstim moralnim i etičkim stavom.
Knjiga ima i jednu posebnu pikanteriju. Naime, glavni junak je ondašnji ministar informacija, a današnji predsednik – Aleksandar Vučić. Radovanović je veoma vešto oslikao njegov karakter i ponašanje posebno kad svedoči pred sudom o tome ko je sve znao da će NATO bombardovati RTS. On je naravno negirao da je tada u razgovoru sa Radetom izneo imena koja su namerno propustila da službenicima RTS saopšte da će biti meta te noći. Čak ni on nije znao jer je i njegova majka bila u zgradi RTS te noći.
Radovanović je uhvatio sve dramatične situacije – od bombardovanja kineske ambasade, posredovanja Černomirdina, Holbrukovo ubeđivanje Miloševića, raju u kafiću u bloku, reakcije običnih ljudi, do onih iz establišmenta, ubistvo Ćuruvije, masakriranje kosovskih Albanaca – od Đakovice do Kruše, beg Albanaca od srpske policije, otmice Srba nakon ulaska KFOR, zatim redakcija Slobodne Evrope u Pragu… I što je, čini mi se najvažnije, u tom opštem haosu uspeo je da pokaže prizore humanosti i na jednoj i drugoj strani.
Rade Radovanović nije samo novinar već i veoma uspešan pisac. Pred nama je dragocen dokument o jednom zločinačkom vremenu koje je do kraja degradirao ljudski život i ogolio jedan zločinački projekat. On već ima veliku recepciju u regionu, ali i u Srbiji. I nadam se da će biti uzor novim generacijama, ne samo kao uvid u to vreme, već i kako profesionalno i objektivno izveštavati bez obzira na cenu koju može platiti.
Izvor: Aktuelno.me
