Uzeo je svu ušteđevinu, zadnji dinar iz kuće i otišao sa ljubavnicom. Ostala sam u našem iznajmljenom stanu sa šestomjesečnom bebom u naručju.

Kada je to saznala moja svekrva, brže bolje se pojavila na vratima. Mislila sam sad će lekcija, ismijavanje, ruganje, ali ona je samo kratko rekla:

Spakuj stvari, spremi dijete i kreni sa mnom.
Pokušala sam da odbijem, bila je to zaista neprijatna situacija. Moja svekrva i ja nismo bile u nekim odnosima još od kada smo se upoznale. Nismo postale bliske, nikad nisam čula lijepu riječ za sebe od nje, a, ruku na srce, nije ni ona od mene.

Ipak, na moje veliko iznenađenje, shvativši u kakvoj sam se situaciji našla, moja svekrva je bila jedina osoba koja je ostala uz mene i koja mi je pružila ruku.

Čak i moja rođena majka rekla mi je da za mene i dijete kod nje nema mjesta, jer tu već živi moja starija sestra sa djecom, koja se razvela godinu dana ranije.

Bio je to trenutak kada sam prvi put svojoj svekrvi rekla Hvala.

Hajde, nismo stranci – odbrusila mi je nekako kao neprijateljski, i bukvalno mi istrgla dijete iz ruku.
Dođi, ljepoto. Mama ima posla, mora da vas spakuje. Hoćeš li ti da živiš sa svojom bakom? – pričala je svekrva mojoj kćerki.
Naravno da hoćeš, baka će ti pričati priče, plesti pletenice…
Slušala sam je i gledala i nisam mogla da vjerujem. Spakovala sam se i pošla sa njom. Na još veće iznenađenje, svekrva je meni i kćerki dala najveću sobu koju je imala u stanu, a ona se prebacila u malu. Vidjela je da sam ponovo šokirana, pa mi je namignula i rekla:

A šta si ti mislila? Da ću da vas stavim u onaj mali ćumez? Šta će meni više mjesta? Tebi i djetetu treba – rekla je i postavila nam da jedemo.
Ti dojiš. Spremila sam ti povrće na pari i bareno meso. Mislim, ako hoćeš, napraviću ti nešto drugo, ali ovo su u moje vrijeme jele dojilje. Ti odluči sama – rekla mi je svekrva.
Naravno da sam pojela to što je spremila. Ponudila sam se da ja raščistim sto, i kad sam odnijela višak hrane u frižider, vidjela sam da je pun dječje hrane, svježeg voća i povrća za kašice koje je moja ćerka uskoro trebalo da počne da jede.

Sutradan sam doživjela još veći šok kada mi se obratila:

Znam da ovaj stan nije nešto. Ako ti se ne dopada, možemo da ga prodamo i kupimo neki drugi. Nemoj da se stidiš, meni možeš da kažeš sve što misliš.
I tako je ta žena hladnog izgleda i neprijateljskog nastupa počela da se otkriva preda mnom i shvatila sam da je ona oduvijek dobra žena, koja doduše nije baš tako pristupačna dok je ne upoznaš bolje.

Onda sam se slomila i počela da plačem. Njeno ponašanje me je duboko pomjerilo. Niko nikada nije brinuo o meni kao ova žena sada, za koju sam mislila da mi je najveći životni neprijatelj. Ona me je zagrlila i rekla:

Dobro je, djevojko, dobro je. Muškarci su bića na koja se ne možeš osloniti. Dala sam sve od sebe da ga vaspitam da ne bude kao otac. I on je mene ostavio kada je moj sin imao 8 mjeseci. Znam šta znači biti sama s bebom i ne dam da se to vama desi. Dobro je, plakala si, sada se saberi, treba da ti nadođe mlijeko.
Iz dana u dan odlično smo se slagale i u ovu ženu sam počela da gledam kao svoju majku. Htjela sam nekad i tako da je nazovem, ali mi nešto nije dalo. Ipak, jednom mi se riječ otela sama od sebe.

Šetale smo s mojom kćerkom i naletjele na moju prijateljicu.

Ovo je moja mama – predstavila sam svekrvu drugarici. I tada sam na njenom hladnom, malo ukočenom licu videla jedan sasvim novi osmijeh koji se oteo na trenutak.
Postale smo toliko bliske da smo pričale o svemu, a ja sam se navikla da i u njenom hladnom izrazu lica pročitam ono što se dešava unutra. Samo jednu temu nisam smjela da pokrenem, a strašno me je zanimalo – šta bi rekla sinu kada bi se vratio i šta ona o svemu tome misli. Ćutala je o njemu, nikada ga nije spomenula. A onda sam i taj odgovor dobila poslije šest mjeseci života sa svekrvom.

Pozvonio je na vrata. Ona je otvorila. Čula sam glas svog odbjeglog muža.

Mama, ovo je Vera. Moja buduća supruga. Možemo li kod tebe da ostanemo nekoliko dana? Baš smo u finansijskoj krizi…
Mislila sam da je došao kraj mom životu kod svekrve, ipak je on njeno dijete, šta god uradio.

Onda sam čula njen glas, hladniji nego što je ikada bio:

Nema mjesta. Ovde živi tvoje dijete i njegova majka koju si opljačkao i ostavio da se snalazi sama. A ti, djevojko, pazi, možda i ti ostaneš u toj situaciji kad naiđe neka treća – izgovorila je u dahu i zalupila vrata toliko da sam poskočila s kreveta od siline udarca.
Vratila se mućenju fila za tortu u kuhinji, kao da se ništa nije desilo. Upoznavši je vremenom, znala sam da joj je teško. U glavi sam već smislila da joj olakšam i pronađem neki stan za sebe i kćerku, kako bi ona mogla da se pomiri sa sinom.

Prišla sam i zagrlila je, i rekla:

Mama, ja mogu da…
Možeš – prekinula me je odmah, kao da mi je pročitala misli.
Ti možeš da umutiš šlag, nećemo stići, rođendan je sutra, ova torta mora da bude lijepa za moju unuku – rekla je i dala mi do znanja da i ja treba da se ponašam kao da se ovo nije desilo.
Počela sam da radim, život je tekao lijepo, a onda sam na poslu upoznala jednog muškarca. Toliko sam se srodila sa svekrvom da me uopšte nije bilo strah da joj to kažem. Ni da joj poslije nekog vremena kažem da ćemo se vjenčati.

Tada se njeno ponašanje promjenilo. Poučena iskustvom da ne treba da mislim na najgore i najniže o ljudima, odmah sam shvatila o čemu je zapravo riječ – zaključila je da je našem zajedničkom životu kraj.

Ti ideš sa nama, a ovaj stan ćemo da izdamo – objasnila sam joj ukratko. Opet sam vidjela onaj rijetki, neobični osmijeh na hladnom licu koje sam toliko zavoljela.
Moja kćerka danas ima 7 godina, baka je čuva kad god je potrebno, i raduje se dolasku svog drugog unučeta. 

Izvor: Hayat