Osim učtivosti i isključivanja govora mržnje na javnoj (i političkoj) sceni nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika.
“Nekad nisi mogao svašta reći, ali si zato mogao svugdje leći. Sad je drugi vakat, možeš svašta svakom reći, ali ne smiješ svugdje leći kao nekad. Bogami, nisi više siguran ni u svojoj kući.” Još pamtim reči Hama Murguza ponad Bileće na putu ka Gackom. Nekad zbratimljena jugoslovenska plemena već su se bila zakrvila i spremala se za ono što je usledilo, a Murguz je, izgovarajući narodnu misao, koja je u nemirnim godinama našim često rabljena, nema sumnje, mislio na politiku i slobodu koja je, početkom devedesetih prošlog veka, brzo iščezla.
Najpre smo slušali sve najgore o raspaloj zajednici i njenom društvenom uređenju. Dojučerašnji komunisti brzo su se presaldumili u nacionalšoviniste, vreme zajedništva i komunizma na svim stranama aparatčici su zvali “mračnim dobom”, Srbi su se žalili na svoju obespravljenost, pogotovo izvan matice, gde su mesecima šetali mošti svojih svetaca i kosti izvađene iz jama ko zna iz kog doba, a iza svega se skrivala namera najveće članice da se uveća. Na račun Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Hrvati su sanjali svoju nezavisnost, a Bošnjaci pokušavali da između dve vatre sačuvaju glavu. I prođoše najgore…
Počelo je s višestranačjem
Čak po cenu da me neko svrsta u one koji žale za komunizmom, moram reći da je sloboda da svako, pa i najsitnija šuša, može svakome svašta da kaže stigla uvođenjem višepartijskog sistema. Sa ulica, trgova i poljana bivši ekspresno presvučeni obećavali su med i mleko, a na račun onih koji im se nisu priključili sevale su optužbe jezikom ispod nivoa stočnih pijaca. Nije prošlo mnogo i taj se manir preneo i u parlament, a mediji postaju glavni promoteri prostakluka i uvreda.
Odjednom, sve je bilo dozvoljeno. Radikali (Srpska radikalna stranka) Vojislava Šešelja godinama su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte, umesto A dodajući U i V umesto slova L. Nisu zaostajali ni njegovai najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Eksperti veruju da bi zakonska regulativa (i njena primena) pomogla u “pranju” rečnika uvreda u javnom govoru u Srbiji, ali da je to mnogo lakše postići opštim podizanjem nivoa pristojnosti. Osim učtivosti i isključivanja govora mržnje na srpskoj javnoj (i političkoj) sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Mišljenje mora da bude jednoobrazno (koje kreira vladajući vrh), svi drugi su izdajnici i neprijatelji. Od raspada Jugoslavije u Srbiji, uz patriotizam, obavezna je mržnja prema drugima i “drukčijima”.
Čega se pametan srami…
Evo primera s vrha: Juna 2019. godine, na stranačkom skupu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić kritikovao je Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću! Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima, jer naš narod nema drugove na Brionima.” (aplauz). Vučić ne štedi političke rivale, obasipa ih uvredama, a jedna je nedavno dobila epilog na sudu, koji je naložio da jednom opozicionom čelniku isplati 200.000 dinara (1.650 evra) jer ga je nazvao fašistom.
Ona narodna: Čega se pametan srami… odavno ne važi. Od pretnji, uvreda i optužbi Šešelja, bogami i Vučića i Nikolića, sastavila bi se dobra knjižurina. Najnoviju epozodu odigrao je sa Nenadom Čankom, predsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine. Čanak ga je pozvao “da već jednom zauvek reše sve sukobe”. Nije im prvi put. “Sa ratnim zločincem nema razgovora. ne ide da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju … Vojislav Šešelj je psihopata, o čemu može posvedočiti svako ko je bio na prva dva predavanja iz psihologije. On je kukavica, koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi…” Šešelj mu je odgovorio, ali to nije za objavu u normalnim medijima.
Zbog teksta “Od islamofoba do državnog funkcionera”, Dragoslav Bokan je autorku Anju Kožul napao na svom Facebook profilu. “To tako jednostavno ne može i neće proći bez posledica. Zauvek zapamtite njeno ime i nemojte joj dozvoliti da glumi Srpkinju posle ovoga. Ona je naš neprijatelj, izrod i izdajnik, onaj najbedniji – što za šaku kuna radi sve što joj kažu, u svim pozama i kad god se ćefne njezinim gazdama iz šahovničarske kvazi-države”, napisao je Bokan i založio se da novinarki treba zabraniti ulazak u Srbiju, da “njen zločin” ne sme proći nekažnjeno, a kampanji su se priključili neki dnevni listovi.Reklama
Propisi i etika – kako za koga
Bivši vođa paravojne formacije čiji su članovi (trojica) osuđeni i pred Haškim tribunalom, konačno je “pripušten vlasti”, a danas se predstavlja kao “reditelj, pisac, filosof, istoričar umetnosti, kulturolog, kreativni direktor, urednik, stručnjak za marketing, konsultant…” Sad je blizu sofre i čest gost u medijima. Aca Lukas je u jednoj emisiji izvređao novinarku Žaklinu Tatalović. Druga dva gosta, Aleksandar Šapić i Zoran Ćirjaković, ćutali su.
Uvreda kao krivično delo inkriminisano je u Članu 170. Krivičnog zakonika. Za razliku od klevete, koja je krivično dekriminalizovana, uvreda je i dalje propisana kao krivično delo. Pored navedenih zakonskih okvira, koje, na predlog vlade, donosi parlament, tu je i kodeks novinarskih udruženja. Sa novinarstvom je nespojivo objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina… Iz šume etičkog kodeksa novinara Srbije, koji ima 5.440 reči, evo samo Stava 1. iz odeljka Odgovornost: “Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja…”
Potrajeće…
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
IZVOR : AL JAZEERA
