Skuhala sam paprikaš. Zapršku sam napravila kao uvijek, u vrelo ulje stavila sam pola kašike slatke paprike i punu kašiku brašna.

Postavila sam šerpu na drvenu dasku na sredini stola. Seo je za sto nervozan i gladan u radničkom odijelu. Već mjesec dana dolazi nervozan sa posla. Iz kafane je druga priča.

“Šta je ovo?”, prosipao je paprikaš iz kutlače, iz visine, nazad u šerpu.

Ćutala sam.

“Čuješ šta te pitam? Je l ovo ručak?”

“Jeste. Napravila sam ga kao uvijek.”

Gledao je ćuteći u šerpu, a onda je zamahnuo punim paljkom u zid. Pogodio je kandilo koje je palo na pod. Paprikaš se slivao, vijugajući ko rijeka po španskom zidu.

“Jesam ti rekao da me ne nerviraš? Vidi šta si sad uradila! Napravila sam ga ko uvijek… napravila sam ga kao uvijek… mene zajebavaš?!”, izvrtao je glas imitirajući me.

Nisam željela da se svađam. Nikada se nisam svađala sa njim. Čučnula sam da podignem kandilo. Paprikaš se već spustio do poda. Nagnula sam se da dohvatim krpu sa stola kada sam osjetila jak udarac nogom u stomak. Izgubila sam vazduh. Pokušavala sam da ga udahnem, ali novi udarac mi je izbio i ono malo što sam uspjela da pustim u pluća. Savila sam se na boku, vukući noge ka grudima da zaštitim stomak od novog udarca, ali je onda uhvatio moju kosu i počeo da me vuče do kuhinje. Ćutala sam. Nisam imala snage da vrisnem, nisam ni željela da ćerka zatekne ovo, bila je u sobi na spratu.

Glava mi je prešla preko kuhinjskog dovratka, a onda me je bacio u ćošak i ponavljao: Kuhala sam ga kao uvijek, kuhala sam ga kao uvek! Idi kod Bose (to je bila njegova mama) pa vidi kako se crveni paprikaš! Na meni štediš slatku papriku, p…. li ti materina. Manijaka praviš od mene!, okretao se unaokolo, držeći se za glavu.

“Mama, šta…” ćerka je stajala na vratima i počela je da vrišti.

“Šta si joj to uradio, mama, mama, šta ti je to uradio!” krenula je prema meni, ali on se ispriječio. Počela je da ga udara rukama, ali ju je uhvatio za mršave zglobove i bacio u stranu.

Kada sam to vidjela, pojurila sam ka njemu, bes mi je dao neku ogromnu snagu i počela da ga udaram svuda, dohvatila sam poklopac od šerpe i udarila ga u glavu. Tada me je ošamario i više se ne sećam bilo čega…

…

Bila je to 98. Srijeda, tri posle podne. I moje prve batine od mog bivšeg muža. Prošle su 23 godine. Živim sama. Ćerka se odselila u Italiju i posjećuje me oko tri puta godišnje. Tada sam imala 27 godina, što znači da sad imam 50 i mnogi bi rekli najbolje godine za život. Ali, meni nisu.

Ja sam ubica.

Ne znam da li se tako zove čovjek koji ubije muža u samoodbrani? Da li ta samoodbrana može da spere krv sa mojih ruku? Jesam li ja u božijoj milosti ili idem u pakao gdje ću ponovo da se sretnem sa njim?

Kako se nastavlja život nakon što svoj život spasiš oduzimanjem tuđeg života? Sve ove godine pokušavam da dođem do odgovora.

Pišem ovo zato što svaki dan čitam o nasilju i svaki put sa svakim redom proživim sve batine koje sam, poslije onih prvih, dobijala. Svaki podliv, svaki izbijeni zub, puklu usnu, slomljeno rebro. Svaki put kada pročitam da postoje oni koji misle da poštene žene ne mogu da dobiju batine, pitam se čime sam ih onda ja zaslužila? Tanko zaprženim paprikašom? Mrvom blata na njegovim cipelama koju nisam obrisala? Kafom koju sam sebi skuvala u osam uveče, da odmorim od svih oabaveza tokom dana?

Šta sam to ja uradila da bih dobijala batine od kojih nikada nisam uspela da ostanem na nogama?

Molim vas ako čitate ovo, shvatite da batine od kojih ispadaju zubi nisu negde na filmu već možda u kući vaše poznanice, a o tome ne znate ništa. Shvatite da nasilniku ne treba “mnogo”, ponekad samo jedna kašika slatke paprike manjka da bi tukao ženu do gubljenja svesti. Setite se pre nego što počnete da branite budale, a osuđujete žene tražeći razloge zašto su dobile batine, evo mene. Za početak. I batina koje sam dobijala bar tri puta mesečno, toliko brutalnih da sam na kraju uradila to što sam uradila. Možda nisam nošta bolja od njega, mući me to.

Moja ćerka se nije udala. Kaže da ne želi. Da se plaši. Imala je samo jednog momka. Živi sada sama i ne znam da li me laže kada kaže da je srećna, ne viđamo se svakodnevno, daleko je. Posle svega što se dogodilo, a gde je i ona dobila od svog tate udarac od kog je izgubila 50 odsto vida na desnom oku, odlazila je tri godine na terapije da bi uopšte mogla da nastavi da živi, bez košmara, strahova, bez griže savesti da je ona nešto trebala drugačije da uradi ili reaguje.

Nasilje, ko god da ga trpi ili ga je trpeo, ostavlja traume. Ili osećaj krvi na rukama, kao meni. Nosam je, iako se ne vidi. Žuljam ih sapunom, nosila sam čak i rukavice, pila lekove skoro deset godina, ne sećam se kad sam poslednji put spavala duže od dva sata.

Imam pedeset godina, bila sam žrtva nasilja koje je na kraju donelo jednu smrt i ne mogu da shvatim da niko ne vidi šta se dešava oko nas.

Šta se dogodilo sa ljudima kada su im batine postale način komunikacije, način dokazivanja, isterivanja pravde, dokazivanja “ljubavi”, posesivnosti, lečenja svojih konflikata?

Možda je neko očekivao drugačiji rasplet, da su na primer došli i odveli mog bivšeg muža, uhapsili ga, zatvorili, sklonili od mene i ćerke, zaštitili nas. Ali, nije bilo tako. Posle 48 sati on je bio slobodan sa zabranom prilaska 30 dana posle kojih je došao na vrata i pokušao da me ubije od batina. Bila sam spremna, jer sam znala da će baš to uraditi i morala sam sama sebe da zaštitim.

Svako ko nije doživeo slično, ne daj bože da doživi. Tada bi možda shvatio da niko nije zaslužio bilo čime batine zbog kojih te boli telo i to samo kada neko izgovori paprikaš.