Zašto bih ćutala? I da me odvedu na stratište, pa opet bih nešto uradila u poslednjem trenutku svog života, kaže dramska umetnica Svetlana Bojković.
„Mene ništa ne može da zadrži da kritikujem, jer sam takva osoba, a i rasla sam u vreme kada su naši protesti, na neki način, i uspevali. Nisu to bili potezi velikih koraka, ali uspevali su. S druge strane, kao ličnost imam satisfakciju pred Bogom i samom sobom. Znate, kako se kaže – ja rekoh, pa sam dušu spasila. Zašto bih ćutala? I da me odvedu na stratište, pa opet bih nešto uradila u poslednjem trenutku svog života, jer spadam u tu kategoriju ljudi“, kaže Bojković za Nova.rs.Dodaje da je aktivizam nije puno koštao, te da se ponekad i čudi zašto.„Ali, možda je to zato što publika prati glumce. I ne gleda vas samo kroz to kako glumite, već posmatra vaše celokupno biće, pa i kad se oglašavate u nekim situacijama, prati vaše izjave o svetu u kome svi mi živimo. I recimo, na ulici stalno srećem ljude koji mi daju podršku. Dešavalo se to devedesetih, kad sam napustila Narodno pozorište, a dešava se i sad, posle ekološkog protesta, i pre toga za baru Revu. Ljudi sve prate“, navodi Bojković.Konstatuje i da je, nažalost, najlakše manipulisati nedovoljno obrazovanim svetom, a pogotovo kad nema prave informacije.„Jednostavno, začepljen mu je svaki izvor informacija na osnovu kojih bi mogao sam da donosi svoje odluke. Nije to pitanje samo čašćavanja sendvičima ili sa hiljadu dinara, nego je to neki strah. Beograd je jedna priča, a unutrašnjost Srbije potpuno druga. Jer, u malim sredinama lokalci su svemoćni, lokalci u firmama, preduzećima, opštinama… A tako je bilo uvek, i za vreme komunizma“, podseća ona.Ceo intervju sa Svetlanom Bojković čitaje na portalu Nova.rs.
