Sredinom prošlog vijeka u Novom Pazaru bilo je desetak vunovlačara koji su radili od jutra do mraka, a danas taj zanat od zaborava čuva samo Šahin Jašarević, živahni starac od 88 godina.

Zatičemo ga u radnji na ulazu u Novopazarsku Banju, nekoliko kilometara od centra grada. Na nogama, koje ga, kaže, dobro služe i za mašinom starom nekoliko decenija je od ranog jutra.

Posao je i mašinu, dodaje, odmah zavolio. Vunu su kupovali i u Ivangradu (Beranama) i Užicu.

– Radili smo od jutra do mraka, ali se i dobro zarađivalo, živio sam i gradio od novca koji su mi ova mašina i zanat donosili. Nekad nas je bilo sedam u gradu, sada sam samo ja, nema nikog ni na Pešteru, možda jedan čovjek u Sandžaku. Zato kod mene donose vunu i iz Tutina, Sjenice, Kosovske Mitrovice, Leposavića – priča dok lako i vješto opslužuje mašinu.

Dan bez radionice ne može da zamisli. Kaže da mu je u njoj najljepše, za mašinom ne razmišlja o brigama i problemima. Zato će, dodaje, raditi dok ga noge i ruke budu slušale.

– Nije naporan posao, ali mladi neće da rade. Sinove ne zanima ovaj zanat, samo jednog unuka, on mi je mnogo vrijedan, već radi sa mnom, sve ga zanima i on će me naslijediti. Stalno ponavljam i čudim se šta je sa ovom omladinom, neće da rade, djevojke ne umiju čarape da ispletu. Mora da se radi, mene je rad održao, nema ništa od sjedenja po cijeli dan, ako ne radiš, nemaš čemu da se nadaš – poručuje deda Šahin.

Pored prerade vune za one koji je donesu, Šahin i unuk proizvode jorgane, dušeke i jastuke od vune pa ih prodaju na novopazarskoj pijaci. Iako je promet opao zbog epidemije virusa korona, ne žali se.