Jusuf Mujić iz Tuzle zaslužuje titulu najboljeg djeda na Balkanu, jer ono što je učinio za svoje unuke omekšava i najtvrđa srca.
Naime, Jusuf je preuzeo brigu o trojici unuka kada je saznao da se njegova snaja razvela od sina. Nije mogao da zamisli da će djeca završiti u Centru za socijalni rad ili u nekoj drugoj hraniteljskoj porodici. Odlučio je da deluje, otišao u nadležnu instituciju, uzeo ih za ruku i doveo u svoj dom. Nakon više od pola godine pravne borbe, konačno je postao njihov staratelj, a sreća koju je osećao bila je neprocenjiva.
U svojoj 68. godini, Jusuf ponosno govori o tome koliko je srećan što gleda kako njegovi unuci rastu u divne mladiće. Ističe da je bilo potrebno mnogo truda i rada da bi ih usmerio na pravi put.
- “To je jako težak udarac, ali kada nešto želiš i voliš, sve prepreke se mogu savladati,” kaže Jusuf za RTV “Slon”.
Njegova snaja je napustila njegovog sina i ostavila troje dece: Alena, Anesa i Amela. Pošto sin nije imao mogućnosti da im pruži osnovne uslove za život, u celu situaciju se umešao Centar za socijalni rad, koji je prvobitno odlučio da mališani idu u Dom za decu bez roditeljskog staranja. To je Jusufa duboko pogodilo, ali nije odustao.
Danas, njegovo srce je puno ponosa i sreće. Nakon uspešnog završetka postupka oko hraniteljstva, Centar za socijalni rad dodelio mu je unuke, a on naglašava da ne može da se meri ništa sa srećom njegovih unuka.
Najmlađi, Amel, sada je treći razred osnovne škole, bavi se karateom i sanja da postane policajac.
- “Želim da budem policajac jer se borim protiv kriminalaca,” kaže Amel.
Dvanaestogodišnji Anes takođe se bavi karateom i želi da postane trener.
- “Nikakav drugi posao neću da imam. Samo želim da budem trener,” dodaje Anes, objašnjavajući da se više čuje sa ocem nego sa majkom.
Alen, najstariji od njih trojice, najuspešniji je karatista, sa oko 50 medalja. Nedavno je osvojio još jedno zlato na turniru u Lukavcu.
- “Moj cilj je bio da budem najbolji, da me ljudi gledaju drugačije,” objašnjava Alen.
On je svestan situacije koja se desila među roditeljima i trudi se da ne stresa babu i dedu, jer su stari.
Za ponosnog dedu, svaka medalja i dobra ocjena u školi su suze radosnice.
- “Ja sam veoma ponosan. Nadam se da sam učinio sve što sam mogao za njih,” završava Jusuf drhtavim glasom.
