Problem Kosova, o kojem je bilo toliko riječi tokom dvodnevnog zasjedanja u septembru 1987. godine, još uvijek nije, bar ne u potpunosti, riješen.

Piše:

Nedim Sejdinović

Osma sjednica je održana u atmosferi prepunoj nacionalističkih strasti, piše autorReuters-Arhiva

Ovih dana se navršava 33 godine otkako je održana “čuvena” sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojoj se tadašnji komunistički aparatčik Slobodan Milošević obračunao sa svojim političkim protivnicima i postao neprikosnoveni “vođa nacije”, koji će u godinama koje slede u crno zaviti ceo region, što je današnji naziv za prostore bivše Jugoslavije. Doduše, neki će reći da je na ovoj sednici, koja se zbila 23. i 24. septembra 1987. godine, on samo preuzeo kompletne poluge vlasti u svoje ruke, a da je “vođa nacije” postao još ranije. Valjda onog trenutka (25. aprila 1987.) kada je Srbima u Kosovu Polju izgovorio čuvenu, decenijama ponavljanu i reinterpetiranu rečenicu: “Niko ne sme da vas bije!”

Ova rečenica – koju je već nacionalizmom opterećena Srbija dočekala sa usklicima radosti – izazvala je burne reakcije među onim srbijanskim komunistima koji su se zalagali za mirno, nenasilno rešenje “kosovske krize”, zasnovano na dijalogu. To što su bili protiv “olako obećane brzine” – kako je komunista Dragiša Pavlović (inače, smenjen na Osmoj sednici) okarakterisao politička rešenja koja su tada nudili nacionalistički krugovi u Beogradu – koštalo ih je političke karijere. Na Osmoj sednici i u mesecima koji su usledili, ukoliko se nisu pokajali, priklonili i poklonili Miloševiću, smenjeni su sa funkcija. Interesantno je da su Milošević i njemu naklonjena javnost obračun populističke struje sa umerenim komunističkim funkcionerima i uspostavljanje diktatorskog režima – nazivali “antibirokratskom revolucijom”.

Osim po pobedi nacionalističke retorike, Osma sednica će se pamtiti i po direktnom tv-prenosu svojevrsnog oceubistva. Milošević se na ovoj sednici suštinski razračunao sa Ivanom Stambolićem, tadašnjim predsednikom Predsedništva Srbije i čovekom koji je nazaslužniji za njegovu političku karijeru. Milošević je decenijama prijateljovao sa politički moćnijim Stambolićem, a ovaj ga je protežirao i “vukao” za sobom. Tokom karijere, Milošević je uglavnom nasleđivao Stambolića na upražnjenim funkcijama. Nikada ne bi postao prvi čovek srbijanske partije da nije imao snažnu podršku Ivana Stambolića.

Nakon razlaza sa Miloševićem i nakon što je četiri meseca posle Osme sednice razrešen sa mesta predsednika Predsedništva Srbije, Stambolić se povlači iz javnog života. Njegov život narednih godina, kažu, prepun je ucena i pretnji. U jednom pismu Miloševiću, koje je uputio 1991. godine, navodi da ćuti, jer je “to jedino sredstvo koje mu nije oduzeto”. Milošević se plašio ponovnog javnog Stambolićevog angažmana, a o tome svedoči Ivanov tragičan kraj. Pred izbore 2000. godine, koji su raspisani za 24. septembar, u javnosti se govorkalo da bi Stambolić mogao ponovo da se politički aktivira. Mesec dana pre izbora, Stambolić je nestao, a 2003. godine je otkriveno da su ga likvidirali i u kreč zakopali pripadnici specijalnih jedinica srbijanske tajne službe (JSO). Likvidaciju, kako je to i sud utvrdio, naložio je njegov nekadašnji bliski prijatelj Slobodan Milošević.

Uzavrela politička atmosfera

Osma sednica je održana u ustalasanom političkom kontekstu. Postitovske elite nisu imale odgovor na pitanje kako u životu održati kompleksnu političku tvorevinu kakva je Jugoslavija. Kosovska kriza, koja je podrazumevala sukob između Albanaca i Srba u južnoj pokrajini Srbije, snažno je podsticala nacionalističke tendencije u uticajnim krugovima glavnog grada SFRJ, okupljenim oko Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve i Udruženja književnika Srbije. Osnovna teza srpskog nacionalizma je da su “Srbi pobednici u ratu, a gubitnici u miru”, i da su, kao najbrojnija nacija, višestruko obespravljeni u SFRJ. Stvarao se veliki odijum prema pokrajinama, Vojvodini i Kosovu, sa zahtevom da se one jednostavno ukinu. Svemu tome je doprineo i događaj od 3. septembra te godina, kada je u kasarni JNA vojnik Aziz Keljmendi ubio četvoricu vojnika i još petoricu ranio. Iako je bilo mnogo dokaza da zločin nije nacionalno motivisan, on je poslužio srbijanskim medijima za žestoku kampanju protiv Albanaca. Još uvek se nije stišavala bura oko Memoranduma SANU – dokumenta kojim je srpska naučna elita utvrdila da su Srbi “poniženi i uvređeni” u Jugoslaviji. Dakle, Osma sednica je održana u atmosferi prepunoj nacionalističkih strasti.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Naknadna tumačenja Osme sednice i njenih posledica su – različita. Pojedini politikolozi i istoričari smatraju da je ona bila uvod i preduslov krvavih događaja u Jugoslaviji, s obzirom da je pobedila ratoborna, populistička struja nasuprot one koja se zalagala za mukotrpno i oprezno traganje za političkim rešenjima. Oni smatraju da bi – da je kojim slučajem pobedila Stambolićeva grupacija – budućnost SFRJ bila sasvim drugačija. Jedna od bliskih Stambolićevih saradnica, politikološkinja Ljubinka Trgovčević pre par godina je izjavila da bi se, u tom slučaju, Jugoslavija “možda raspala, ali sigurno ne bi bilo krvoprolića”.

Drugi, opet, smatraju da Osma sednica nije veliki istorijski događaj već samo jedan korak u nezaustavljivom Miloševićevom usponu, kojeg su podržavali sve moćne strukture tadašnjeg srbijanskog društva, uključujući tu i tajne službe. Oni, elem, vele da Osma sednica nije mogla imati drugačiji ishod od onog kojeg je imala.

Treći, pak, veruju da je u pitanju tek jedan od brojnih obračuna unutar komunističke partije, a da je nacionalizam tu imao samo funkcionalnu ulogu. Po njima, Milošević je koristio Kosovo i nacionalističke strukture da bi ojačao svoju poziciju, dok je druga struja koristila antinacionalizam da bi se odbranila. Oni smatraju da nije postojala suštinska, dubinska razlika između politika koje su simbolizovali Milošević i Stambolić. Postoji i četvrta škola mišljenja, ali ona ne deluje relevantna. Po njoj, ovaj sukob je bio početak “reforme” Komunističke partije Srbije.

U svakom slučaju, problem Kosova, o kojem je bilo toliko reči tokom dvodnevnog zasedanja u septembru 1987. godine, još uvek nije, bar ne u potpunosti, rešen.

Isplivao talog srpske politike

Novosadski politikolog Duško Radosavljević smatra da je Osma sednica “poništila program Saveza komunista Jugoslavije u Srbiji i otvoreno srpske komuniste prevela u pokret za ostvarenje ‘srpskih nacionalnih ciljeva’“.Radosavljević: Posljedice osme sednice osećamo i danasMedija centar Beograd (Ustupljeno Al Jazeeri)

U pitanju je bila, po njemu, “klasična staljinistička čistka”, sa “naručenim govorima i referatima”, gde je “čopor pušten na jednog od najatalentovanijih i najobrazovanijih srpskih komunista Dragišu Pavlovića, i Ivana Stambolića”. Radosavljević smatra da je na Osmoj sednici pobedila politika “Srbija i njena Jugoslavija”.

“Isplivao je sav jad, čemer i beda ljudskog duha, počesto sa žalbama na svoj lični položaj. Svega je bilo osim politike! Pa i jedini zaključak Osme sednice bio je da se Pavlović razreši mesta u partijskom rukovodstvu. Kasnije će se u hajci početi pričati o porukama Osme sednice, pa će se svako po svome umeću, usaglašenim sa novim ‘nacionalnim’ liderom, ‘voždom’, domišljato koristiti za odstrel političkih i inih protivnika. Čarobna reč u partijskom rečniku – diferencijacija, postala je realna pretnja svima koji su iole sumnjali u ispravnost ‘nove’ politike. Znači, Osma je sednica, više time što je inaugurisala novoga vođu nego smislenom politikom, ostala crnim slovima upisana u noviju srpsku istoriju, jer je sav talog srpske politike isplivao kao njen produkt. A posledice osećamo i danas“, kaže Radosavljević.

Za politikologa Nebojšu Vladisavljevića, čija bi knjiga koja se, između ostalog, bavi i usponom Slobodana Miloševića, trebalo uskoro da izađe iz štampe, Osma sednica predstavlja jednu u nizu “frakcijskih borbi u tadašnjem partijskom vrhu Srbije čiji je značaj dramatično preuveličan u svetlu kasnijih jugoslovenskih sukoba”. On smatra da su tadašnji “političari mlađe generacije, uključujući Stambolića i Miloševića, slično videli partijske prioritete”.

“Mada su se sukobili i oko kosovskog pitanja, taktičke razlike su preuveličane u žaru sukoba između neformalnih frakcija zasnovanih na ličnim vezama. Tada je Milošević iskoristio trenutni položaj predsednika partijskog predsedništva da upregne sve organizacione partijske potencijale protiv svog bivšeg šefa – u skladu sa pravilima igre u partijskim državama socijalizma, uz minimalne uticaje izvan partijske organizacije”, tvrdi Vladisavljević.Vladisavljević: Osma sjednica predstavlja jednu u nizu frakcijskih borbi u tadašnjem partijskom vrhu SrbijeLična arhiva (Ustupljeno Al Jazeeri)

Politikolog Boško Kovačević, nekadašnji visoki vojvođanski komunistički funkcioner, smatra da u srbijanskom društvu poruke Osme sednice i onoga što se potom zbivalo nisu valjano pročitane, odnosno shvaćene. Po njemu, još uvek se „sortiraju bojovnici i viju zastave do zla boga anahrone i bajate“, kao što je to bio slučaj 1987. godine. On tvrdi da još uvek pokušavaju da nas ubede da je nacionalni identitet srpskog naroda „onakav kakav ga oni smatraju“, zasnovan na „’slavnoj prošlosti’, istorijskom stradanju i nepravdama“.

“O modernom nacionalnom identitetu, o stabilnom društvu i demokratiji, o dobrom društvu ovde se nažalost ne može govoriti. I dalje, ne baš marginalni ešaloni vlasti, hoće da osvoje Banjaluke i Podgorice na način kako to nisu uspeli sa Prištinom. Radi se, na žalost, još uvek o oživljavanju resentimanskog skupa ideja Vidovdanskog postuliranja s kraja 19. i početka 20. veka. Dakle, Osmu sednicu valja uzimati u nauk kako ne treba rešavati političke kontroverze etno-nacionalnih naboja. U ovim (post)socijalističkim maglama ova sednica se sa vremena na vreme reprizira u novim pakovanjima”, kaže Kovačević.

Šta bi bilo kad bi bilo?

Duško Radosavljević smatra da je Stambolić bio “više komunista od Miloševića”, i da je i sam imao mogućnost da postane “nacionalni lider”, ali da je bio “svestan da to vodi u katastrofu”. Odgovarajući na pitanje kako bi tok istorije izgledao da je Stambolić “pobedio” na Osmoj sednici, Radosavljević ističe da bi se, “imajući u vidu sposobnosti i ugled koji je imao”, moglo zaključiti da bi Stambolić “pregovarao a ne ratovao”.

“On bi, siguran sam, pregovarao sa normalnim sagovornicima iz drugih delova Jugoslavije i tragao za optimalnim rešenjima, svestan uloge Srbije u Jugoslaviji. Uklanjanjem Stambolića, poslala se poruka Jugoslaviji da više nema dogovora, da nastupa vreme ispravljanja nepravdi i diktata, onako kako to zamišlja srpsko rukovodstvo. Zato je Stambolić, kao čovek dijaloga, morao da ode”, smatra Radosavljević.

Boško Kovačević kaže da je “uz naknadnu pamet” svakako “lagodnije procenjivati i pretpostavljati događaje i procese”, poput onog šta bi se desilo da je Milošević bio gubitnik Osme sednice. Po njemu, jedno je sigurno – u šta se i “lično nemali broj puta uverio” – da Stambolić nije bio političar “brzih rešenja” i “preko kolena”. On podseća da su Stamboliću brojni “zamerali da mnogo odugovlači”.

“Ivan nije imao rešenje za Kosovo, za tadašnji položaj Srbije u raspadajućoj državi i poretku, međutim, on je ulagao ogromne napore kada je bio smenjen, kada je propao kao etablirani političar, da dođe do najmanje loših rešenja za izazove koji su se valjali ulicama. Niko normalan, pa ni Miloševićeva politička nomenklatura nije planirala rat kao rešenje, ali su itekako radili na stvaranju pretpostavki za njega. I pored svih mana koje je imao kao političar, Ivan je bio ozbiljan, odgovoran i perspektivan političar kakve je tadašnja politička arena itekako trebala. Šteta, šteta, šteta…”, kaže Kovačević.Kovačević: Osmu sednicu valja uzimati u nauk kako ne treba rešavati političke kontroverze etno-nacionalnih nabojaMedija centar Vojvodine (Ustupljeno Al Jazeeri)

Vladisavljević pak smatra da su uzroci raspada zajedničke države i ratova bitno složeniji od toga ko je “pobedio na Osmoj sednici”, “uključujući brojne sukobe u kontekstu nasleđenih nacionalnih razlika, labave višenacionalne države i rastakanja socijalizma posle Hladnog rata”. “Rat svakako nije bio neizbežan, ali ključne podsticaje ne treba tražiti u Osmoj sednici već u događajima koji su usledili u narednim godinama”, kaže on.

Vanpartijski faktori koji su pomogli Miloševiću

Radosavljević ističe da su mnogi vanpartijski faktori pomogli Miloševiću u njegovom političkom usponu i “pobedi na Osmoj sednici”. On kaže da bi se ti faktori danas zvali – “identitetska pitanja”. Miloševićevu je pogodovalo “nacionalno buđenje i okrivljavanje svih drugih za svoje nesreće”. On ističe da su, zapravo, Slovenci i Srbijanci “prvi shvatili da je Tito umro” i krenuli da ostvaruju svoje nakane. Prvi – da manje uplaćuju u savezni budžet, drugi da ostvare politiku „Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“.

“Razni su centri u Srbiji tada delovali u ‘podizanju uznemirenja’ nacionalnog duha u Srbiji – Udruženje književnika, SANU, SPC… Tribine tih godina, repertoari pozorišta, izložbe i društveni skupovi imaju stalnu temu – Kosovo, (ne)državnost Srbije, odnose u Federaciji, ugroženost srpskog naroda u Jugoslaviji. I, onda Memorandum SANU, i sve moguće igre oko njega i sa njim. Komunisti ga čitaju u Komitetu, pod nadzorom, dovitljivi ga kupuju kod prodavaca omladinske štampe. Zvanično nepostojeći dokument! Ali, taj dokument, odnosno, ideje iz njega, Miloševićevo rukovodstvo štedro prima na grudi, i… Ostalo je istorija. Ni lošijeg dokumenta, ni težih posledica“, kaže on.

Kovačević ističe da obično mase i “jeftina politika” uzimaju najčešće ono što je loše u režimu koji odlazi, a “zaboravljaju dobra rešenja i dostignuća”. “To se desilo sa Slobodanom Miloševićem, kao ‘lošim produktom’ i artefaktom bivšeg režima. Sa njim su došli slični, a preuzeta je loša ostavština, pogubne ideje i organizovanja u rešavanju naraslih antagonizama. Na žalost, ta podanička svest, koju je obilato uspostavljao Josip Broz, dobila je u Miloševiću najbolji imitat. Njega su zdušno uspostavljali gotovo svi, od čistača ulica do akademika”, smatra Kovačević.

Vladisavljević, pak, smatra da „preobražaj birokratskog socijalizma u populistički autoritarizam i promena kosovske politike“ počinju „tek godinu dana posle Osme sednice pod uticajem protesta industrijskih radnika i autonomnog srpskog pokreta na Kosovu koji su prerasli u veliki talas mobilizacije građana širom Srbije i Crne Gore, tzv. antibirokratsku revoluciju, i izazvali kontraproteste Albanaca“.

„Snažnom podrškom protestima ‘običnih ljudi’ u vreme dominacije komiteta i bezličnih funkcionera Milošević je stekao veliku popularnost. Uz pomoć protesta marginalizovao je protivnike u pokrajinama i tako omogućio sužavanje njihove autonomije. Zauzvrat, promena odnosa snaga između republika i pokrajina i povratak nacionalnog pitanja na dnevni red pred reflektorima javnosti – pojačali su nasleđene nacionalne i druge razlike usred saveznih ustavnih promena i tako podstakli razvoj suprotstavljenih nacionalizama“, kaže Vladisavljević.

Izvor: Al Jazeera